Milomir Stanišić (Bujačić, Valjevo, 19. avgust 1914. — West Lafayette – Zapadni Lafajet, Indijana, 9.mart 1991) je bio oficir vojske Kraljevine Jugoslavije, inženje rmašinstva I matematike iz oblasti turbulencija, naučnik I professor na Odseku za aero-nautiku I aero kosmo tehniku Perdju univerziteta u Lafajatu.

Stanišić je osnovnu školu završio u Petnici, maturirao je nižu gimnaziju u Valjevu, a u Beogradu završio Vojnu akademiju 1937.. godine, gde je počeo I studije mašinstva koje je prekinuo Drugi svetski rat..
Od 1941. godine bio je u zarobljeništvu u Nemačkoj, a nakon oslobođenja, 1945.godine odbija da se vrati u komunističku Jugoslaviju. Iste godine na Univerzitetu u Hanoveru počinje da studira mašinstvo, a 1949. godine je doktorirao tehničke nauke. Posle toga odlazi u SAD.

Stanišić u Americi, da bi preživeo radi najteže poslove, najpre kao grobar a zatim I kao čistač ulica. Tako je, čisteći ulice, sticajem okolnosti upozano istaknutog naučnika Ludviga Prantla, na čiju preporuku je primljen u Tehničkom institutu u Ilinoisu. Paralelno, studirao je matematiku, pa doktorira iz oblasti primenjenih integrala. Od 1956. godine bio je vanredan, a 1961.godine postao je redovan professor na Odseku za aero-nautiku I aero kosmo nautiku Perdju univarziteta u Lafajatu. Njegovi student su kasnije bili najpoznatiji američki astronauti. Predavao je na mnogim američkim univerzitetima, kod njega na doktorskim studijama je bio i Nil Armstrong, prvi čovek koji je hodao na Mesecu.

Profesor Stanišić, predavao je uglavnom na postdiplomskim studijama matematičku teoriju sa turbulencijama, nelinearne fenomene, dinamiku okeanske površine I matematičke metode u inženjerstvu.

Stanišić je bio gostujući professor na Joris Hopkins Univerzitetui Vest Point akademiji, savetnik mnogih industrijskih giganata, poput “Dženeral elektrika”, “Boinga”, “Lokida”, “Midveja”, “Bulova”, zatim američke vojske. Objavio je više od 60 naučnih radova, stručnih knjiga I udžbenika, publikacija iz matematike I astrofizike, govorio je šest jezika. Zastupljen je u enciklopedijama o vodećim naučnicima SAD, a u Srbiji je uvršten među 200 najznamenitijih Srba. Stanišić je bio velik iantikomunista, nikada nije dolazio u Srbiju.

Bio je demokrata, protivnik totalitarizma I srpski rodoljub. Umro je u 77. Godini 9.marta 1991.godine, upravo kada se spremao da posle 50 godina dođe u svoje rodno Valjevo I Srbiju.

Dokumentarni film o Milomiru Stanišiću pod nazivom „Vojnik, inženjer, matematičar„, snimio je Slobodan Raković, na predlog Jovana Filipovića, bivšeg pomoćnika ministra za dijasporu.

 

Sladjana Torbica  rođena 18. 07. 1964. god. U Pančevu. Rano detinjstvo provela u Smederevu. Otac Milan Torbica bio je nastavnik motornog letenja i jedriličarstva, majka Danica nastavnik razredne nastave.

Od osnovno – školskog uzrasta živi u Valjevu. Nižu muzičku školu završila u M. š. „Živorad Grbić“ – instrument klavir. Srednju muzičku školu pohađala u Valjevskoj gimnaziji – odsek muzički izvođač – klavirista, u klasi profesorke Zorice Božić – Ostojić. Diplomirala na FMU u Beogradu, zvanje – diplomirani muzički pedagog.

Od 1986.god. radi u obrazovanju, kao nastavnik muzičke kulture u osnovnim i srednjim školama (Ekonomska škola, Valjevska gimnazija). Od 1991. – 2001.god. u M. š. „Živorad Grbić“ u Valjevu, kao nastavnik solfeđa, uporednog klavira, predmeta vokalna tehnika i hora. Njeni učenici su u tom periodu osvojili veliki broj nagrada na Republičkim takmičenjima iz solfeđa, ona je dobila Diplomu za uspešnog pedagoga na Republičkom takmičenju u Beogradu šk. 1996. /1997.god. od Saveza društava muzičkih i baletskih pedagoga Srbije. Takođe, iste godine, hor SMŠ je pod njenim vođstvom osvojio II mesto (91,4poena) na Republičkom takmičenju muzičkih i baletskih škola. Veliki broj njenih učenika je upisao Muzičku Akademiju i opredelio se za rad u pedagogiji.

Od 2001. – 2004.god. se nalazi na funkciji direktora M. š. „ŽivoradGrbić“.

2004.god prelazi na mesto pomoćnika direktora M. š. „Dr Vojislav Vučković“ u Beogradu, od 2006.-2013.god. radi u nastavi solfeđa, a od oktobra šk. 2013./2014.god je ponovo na mestu pomoćnika direktora škole.

Za vreme studija je bila vokalni solista rok grupe Nova Zemlja (sada Neverne Bebe), nastupala na raznim kulturnim manifestacijam a i koncertima,učestvovala u radijskim emisijama i snimila LP za PGP RTB (1985.god).

Osnivač je i prvi dirigent mešovitog hora „Hadži Ruvim“, pr iHramu Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu, koji je vodila narednih 11 godina. Za to vreme hor je nastupao širom zemlje i inostranstva: po manastirima Srbije, u srpskim enklavama u Mađarskoj i Rumuniji, na nizu koncerata u zemljama Zapadne Evrope. Uspešni nastupi ovog hora ovenčani su brojnim priznanjima, među kojima se ističu Počasna Povelja Vladike Lavrentija i Velika Diploma Češko – jugoslovenske kulturne alijanse… 2000.god.hor je izdao CD „Bogorodice Djevo“ sa 12 numera, a pod pokroviteljstvom Šabačko – Valjevske Eparhije.

Svojim preseljenjem u Beograd nastavlja da se bavi duhovnom muzikom dirigujući horom pri Hramu Sabora Srba Svetitelja na Karaburmi. Hor prvenstveno postoji za potrebe Bogosluženja, ali je vredan rad članova hora i dirigenta zabeležen na 4 nosača zvuka, na kojima je  mnoštvo duhovnih kompozicija Srpskih i drugih kompozitora pravoslavnemuzike. 2009.god. hor je nastupio na Velikom Vaskršnjem koncertu u Hramu Sv. Save, a 2013.god. je dobio Posebnu Pohvalu na festivalu duhovne muzika „Horovi među freskama“ u kategoriji kamernih horova.

Godine 2010. Patrijarh Srpski Irinej odlikovao je Slađanu Torbicu Gramatom „…za njenu pokazanu nesebičnu ljubav i revnost prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi…“

Osim bavljenja duhovnom muzikom u svojstvu dirigenta pomenutih horova, bavila se i školskim horovima (I nagrada na takmičenju horova osn. Škola u Šapcu), radila sa gradskim horom „Abrašević“ (II nagrada Novi Pazar), Grupa pevača pri Otvorenom društvu Soros, koja je negovala muziku savremenih kompozitora sa etno elementima, horić pri predškolskoj ustanovi „Milica Nožica“ u Valjevu… 2001. do 2003.god. je bila prvi dirigent hora Sekretarijata unutrašnjih poslova. Hor je obrađivao prigodne i kompozicije nacionalnog karaktera, a nastupao je samostalno i sa orkestrom Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije (Mionica, Pecka, Makiš).

Od septembra 2012.godine kratko vreme živi u Kuvajtu, gde radi u KAS (Kuwait American school), internacionalnoj školi, u nastavi muzičke kulture, sa decom iz Kuvajta, Libije, Sirije, Egipta, Indije…

Živi u Beogradu i ima sinaVojislava.

 

Željko Joksimović (rođen 20. aprila 1972. u Beogradu) je jedan od najcenjenijih i najpopularnijih pevača Srbije ali je takođe popularan i u čitavom regionu Balkana. Zahvaljujući uspešnim učešćiima na Pesmi Evrovizije, ceni ga, uvažava i prati publika u čitavoj Evropi.

Već sa dvanaest godina pobedio je na prestižnom muzičkom festivalu u Parizu, sa koga je poneo titulu "Prva harmonika Evrope".

Studirao je na Fakultetu muzičkih umetnosti u Beogradu i jedan je od retkih muzičara koji svira 14 instrumenata.

Njegova profesionalna muzička karijera imala je kontinuiranu tendenciju uspona. Sredinom devedesetih godina (1993, 1996 i 1997) beležio je uspehe na festivalu "Beogradsko proleće" kao kompozitor. Željkova kompozicija "Zvone tambure" osvojila je prvu nagradu 2000. godine na Festivalu "Zlatna tamburica" u Novom Sadu.

Uspeh koji je zabeležio na Festivalu "Pjesma Mediterana" u Budvi 1998. sa kompozicijom "Pesma sirena" (nagrada za interpretaciju) omogućila mu je put na dva prestižna međunarodna festivala u Belorusiji, u gradovima Mogiljov i Vitjebsk. Te 1999. godine, na oba festivala osvaja Gran pri.

Komponovao je muziku za pozorišne predstave, među kojima su "Ljubinko i Desanka", "Rob ljubavi", "Pešice", "Nemam da platim, neću da platim" ...

Prekretnicom na polju njegovog solističkog rada u oblasti pop muzike smatra se 2000. godina kada je objavio prvi album "Amajlija". Rezultat tog rada bio je očigledan - album je bio najprodavanije izdanje u 2000. godini.

Usledile su brojne nagrade koje su opravdale Željkov kvalitet i istrajnost, što ga je zadržalo u samom vrhu srpske pop muzike.

Prelomna godina u karijeri Željka Joksimovića bila je 2004. kada je kompozicijom "Lane moje" pobedio na nacionalnom izboru za predstavnika Srbije i Crne Gore za "Eurosong". Posle mnogo godina, Državna zajednica Srbija i Crna Gora dobile su predstavnika na prestižnom evropskom takmičenju.

Drugo mesto u ukupnom plasmanu na izboru za "Pesmu Evrovizije" u Istanbulu i specijalna nagrada za najboljeg kompozitora tog festivala - "Marsel Bezenson", otvorili su mu put ka vrhu evropske muzičke scene.

Uspeh na "Pesmi Evrovizije" promenio je tok Željkove karijere, o čemu svedoče i rezultati koje je ostvario narednih godina. Već sledeće godine, ponovo se autorski pojavljuje na "Beoviziji" i nacionalnom izboru za predstavnika Srbije i Crne Gore za "Eurosong" sa kompozicijom "Jutro " za Jelenu Tomašević.

Saradnja i duet sa austrijskom pevačicom Tame Harison na kompoziciji "Live My Life for You" zabeležila je veliki uspeh širom Evrope. Izdavačka kuća "Worner" uvrstila je tu kompoziciju u kompilaciju na kojoj se pored pomenutog dueta nalaze i numere Robija Vilijamsa, grupe "Aba" (ABBA) i drugih.

Decembra 2005. godine, Željkov četvrti album beleži fantastične uspehe i tiraž veći od 500.000 primeraka. Album kvalitativno predstavlja veliki pomak u njegovoj karijeri - u tom periodu Joksimović se oprobao i kao kompozitor filmske muzike.

U saradnji sa produkcijskom kućom "Cobra" radi muziku za film "Ivkova slava".

Evrovizijski uspeh ponovljen je i 2006. u Atini, kada je njegova kompozicija "Lejla" za grupu "Hari Mata Hari", predstavnika Bosne i Hercegovine, osvojila 3. mesto. Nagrađen je i priznanjem za najboljeg kompozitora "Composeraward 2006", prema mišljenju svih kompozitora, učesnika festivala.

Željko je komponovao i pobedničku pesmu festivala „Sunčane skale 2004" u Herceg Novom, "Kao mlijeko", koju je izvodila pevačica Romana.

U drugoj polovini 2006. godine, potpisuje se kao producent i kompozitor serije "Jet set", koja je i produkcijski prvenac njegove produkcijske kuće „Minacord".

Na festivalu „Sunčane skale" u Herceg Novom njegova kompozicija "Da l' ona zna", koju je izvodila Milena Vučić, osvojila je prvo mesto obe večeri festivala.

U septembru 2007, na šestom regionalnom Radijskom festivalu Balkana, na kome su učestvovale 22 pop zvezde iz regiona, Gran pri festivala za najslušaniji hit godine osvojio je Joksimović za pesmu "Devojka. "

Na najprestižnijem muzičkom festivalu u Srbiji „Beovizija" 2008. godine komponovao je pobedničku pesmu "Oro" u izvođenju Jelene Tomašević. Upravo ova pesma predstavljala je Srbiju - domaćina "Pesme Evrovizije 2008".

Radio-televizija Srbije i Evropska radiodifuzna unija (EBU) dodelili su Željku i ulogu voditelja domaćina "Eurosonga 2008" u Beogradu, zajedno sa tadašnjom voditeljkom RTS-a Jovanom Janković.

Jelena i "Oro" osvojili su šesto mesto u ukupnom plasmanu „Pesme Evrovizije 2008.".

Četvrta evrovizijska misija ovog pevača i kompozitora najvišeg ranga ostvariće se 2012. godine, na 57. "Pesmi Evrovizije" u prestonici Azerbejdžana.

DRAGINJA BABIĆ

(Valjevo, 03.10.1887 — Valjevo, 24.01.1915)

Jedna od prvih žena lekara u Srbiji, Draginja Babić, rođena je u 1887.godine u. Valjevu, u porodici tamošnjeg trgovca Janka Babića i njegove žene Jelene, rođene Mitrović.

Osnovnu školu pohađala je u Valjevu. I ona i roditelji htelu su da se darovita devojka školuje dalje, ali veliki problem za nastavak višeg školovanja bilo je gimnazijsko obrazovanje. Ono je bilo uslov za upis na fakultet, a u Srbiji sve do 1905. nije postojala ženska gimnazija. Devojke su od 1879. mogle da pohađaju muške gimnazije i privatno polažu maturu, ali samo po izričitom odobrenju koje se teško dobijalo jer su direktori gimnazija nerado primali devojke među svoje đake. ...

Grupu Demode su 1999. u Valjevu osnovali Vuk Ćeranić (vokal, gitara) i Bojan Belić (gitara), koji su do danas ostali jedini nepromenljivi članovi benda i autori većinskog materijala. Kroz grupu je prošlo dosta članova, među kojima su: Nemanja Protić (bubnjevi), Aleksandar Marković (gitara), Bogdan Đurić (klavijature), Dejan Vujetić (bubnjevi), Saša Stefanović (bas gitara). Postavu koju publika najviše pamti činili su Bojan Belić (gitara), Vuk Ćeranić (vokal), Aleksandar Radovanović (bas gitara), Čedomir Paunović (klavijature), Ljubiša Živanović Sida (bubnjevi). U poslednjoj koncertnoj postavi bili su Igor Nikić (klavijature, harmonika) (Igor je uz Vuka i Bojana stalni član benda), Saša Stefanović i Dejan Vujetić. Uz Invaziju i Amon Din, Demode je jedini valjevski bend koji je sa većim ili manjim prekidima godinama koncertno aktivan i kod svoje publike stekao je kultni status.

Bend je do sada snimio demo-album sa devet autorskih pesama u produkciji Srđana Vujića, i neizdat album sa takođe devet numera u novosadskom studiju Do-re-mi i spot za pesmu „Oslobodi me“. Pored Valjeva, grupa je više puta svirala u Beogradu, Novom Sadu, Aranđelovcu, Šapcu, Ubu.

Demode je svrstavan u različite muzičke žanrove – od poprocka, classic rocka, do alternativnog rocka, pošto su se vremenom menjali različiti muzički uticaji. Bend je poznat po poetičnim, simboličko-narativnim tekstovima, melanholičnoj atmosferi i melodičnoj i energičnoj svirci, što se posebno oseća na live nastupima.

Demode se sprema da u skorije vreme započne snimanje novog albuma uz pomoć profesionalnih studijskih muzičara u Beogradu.

 Pomalo deluje uzvišeno da možeš nečemu što je imalo sasvim drugačiji izgled i namenu, udahnuti novi život.

Lepota unikatnog predmeta iz sveta primenjene umetnosti iznedrene iz ruku kreativne osobe poput Sandre Ećimović (rodjena 1976.god.u Valjevu) zacelo nas ostavljaju bez daha. Kontaktirali smo je, da bismo nešto više saznali o tome.

Odakle ljubav prema stilizovanju i ukrašavanju predmeta?

Prvo želim da Vam se zahvalim na prilici da prezentujem sebe i svoj rad.

Što se Vašeg pitanja tiče, u početku to nije bila baš ljubav prema stilizovanju predmeta, već ogromna potreba „zapuštene duše“ da ponovo progovori… Naime pre 5,5 godina sam postala majka prvi put,a pre tri godine i drugi put… Totalno prirodan način da sebe gurnete u drugi plan i da se posvetite novom životu. No, nisam dugo izdržala… U jednom momentu sam osetila prazninu koja je počela da boli i shvatila sam da je krajnje vreme da se vratim sebi… Jer kada se udaljite od sebe postajete duh koji luta… Dve ljubavi su me pratile kroz ceo život. Slikarstvo i književnost. Opredelila sam se za književnost i to sam studirala, ali su likovne tehnike ostale moja tiha patnja. Kada sam pre 3 godine počela da se bavim dekupažom učinio mi se vrlo prikladnim za spajanje te dve moje velike ljubavi: dekupažom odredjujem temu, a sve ono sto je oko njega je bezbroj likovnih tehnika kojima u stvari pričate priču. U početku su to isključivo bile slike jer mi se to činilo kao prikladniji način da ispričam priču a da se ne rasplinem previše… Nije mi bilo jasno kako ispričati svoju priču na 6 strana kutije…. Trebalo mi je puno da se ohrabrim i da počnem da radim nešto drugo sem slika…

Poznato nam je da puko ovladavanje tehnikom nije dovoljno da biste stvorili umetničko delo. Kreativnost je ono što oblikuje tehniku. Koje sve tehnike koristiš tokom stvaranja?

Ovo pitanje je meni jako teško… ali znala sam da će me neko nekada i to pitati… Za mene postoje dve kategorije umetnika: školovani i neškolovani. Moram jako da biram reči da ne bih nekoga nenamerno uvredila. Moj utisak je da neškolovani umetnici imaju veću slobodu u oblikovanju svoje ekspresije, jer nisu ograničeni definicijama i znanjem koje su stekli školujući se. Oni samo prate svoje unutrašnje glasove i iznalaze najrazličitije načine da se izraze. Često spajaju nespojivo. Tako se postiže autentičnost… Puko ovladavanje tehnikom jeste preduslov za dalji rad, i sve što nastane tokom ovladavanja ili vežbanja jesu blede kopije nekih tamo radova i umetnika ali su neophodne i jasno vam definišu budući stil jer vremenom shvatate šta je to što jednostavno ne želite da radite… Tehnike koje ja koristim tokom rada ne bih ni imenovala jer svako imenovanje bi značilo poredjenje sa definicijom te tehnike. Ja sam svaku moguću tehniku za koju sam se zainteresovala prilagodila sebi, svojim sposobnostima, afinitetima i mogućnostima na kraju.
Kada bih neku od tih tehnika imenovala,verovatno bi se uvredjenima našli oni ljudi koji se tom tehnikom bave na iskonski način. A to ne želim. Sem toga u poslednjih par godina, proizvođači hobi programa, su izmislili tehnike da bi prodali svoje proizvode… Tako je u svim sferama života pa zašto ne bi tako bilo i umetnosti. Svake godine se naprasno otkrije po jedan smrtonosan vid gripa zbog kojeg morate platiti vakcinu i vakcinitisati se… Ne odobravam to!

Tvoje vidjenje dekupaža i ostalih njegovih podtehnika u Srbiji?

Dekupaž bi trebao biti jako lepa umetnost kroz koju je moguće izraziti sebe na najrazličitije načine. Zbog teškog vremena u kojem živimo, moj utisak je da se dekupaž uglavnom plasira kao neka socijalna umetnost, odnosno način de se dodatno zaradi ili je u pojedinim slučajevima to i jedini izvor zarade. Naravno ljudi se snalaze kako mogu i to je ok. Ali mi je uvek bila tužna komercijalizacija umetnosti… To je po meni lenjost ljudi da u takvim životnim momentima budu svoji, već se potčine struji većine… Imam puno prijatelja na društvenim mrežama i koliko god se trudila da neke ljude povežem sa njihovim radom ne uspevam… Od svih tih prijatelja ja pamtim imena njih 20-ak, ne zato što sam htela da upamtim njihova imena, već zato što su mi se nametnula radovima koji stoje iza njih a koji odišu autentičnošću, čistom emocijom i jakom energijom kojom zrače. Znam da će mi neki ljudi sigurno zameriti na sledećem mišljenju, ali ja prosto živim sa ubeđenjem da je na ovom našem podneblju zastupljena potreba da se unazadi i sroza vrednost svega što jedan život treba da čini naprednim, sretnim i zdravim. Svi naši veliki sportisti postali su veliki kada su otišli iz ove zemlje, isto je i sa umetnicima, lekarima i ljudima svih ostalih struka. Nametnuta su nam mišljenja, vrednosti, reči, osećanja i samim tim sve je postalo klimavo, diskutabilno… Zemlja u kojoj će se pojam „starlete“ u najskorije vreme naći u vujakliji kao objašnjenje za neko zanimanje pripadnica lepšeg pola, je izgubila svoju bitku sa umetnošću… Ima tu još snažnih ljudi čija im duhovna konstitucija ne dozvoljava da se predaju,ali su u ogromnoj manjini…

Na šta bi obratila pažnju osobama koje su na samom početku svog kreativnog izražavanja?

Pa ono što bih imala da kažem ne važi samo za neke buduće umetnike, već za sve mlade ljude koji bi da se ostvare u svom životu. Jedino što treba da urade je da budu svoji, da slušaju svoju dušu, te male unutrašnje glasiće koji te vode kroz život… Zvuči prilično jednostavno, ali je zbog svega što sam navela u predhodnom izlaganju, jako teško. Ovde je neplodno tlo za individualnost… Ja recimo ne radim svakodnevno. Radim onda kada imam šta da kažem… Ne silim sebe da mi se rodi ideja, jer kod mene se ideje rađaju u trenutku, isprovocirane filmom, knjigom, pročitanim člankom, snom… Onda ja tu ideju pustim da se razvija u mojoj glavi… Ako je za dva dana nema u mojoj glavi,znači da je bila trenutna potreba koja me samo zagolicala… Ako se zadrži duže i svakog dana se širi i nadogradjuje, onda pristupim realizaciji… Kada sam počela da se bavim ovim mislila sam da je konstatan rad neophodan da bi se održavao taj neki nivo energije,pa sam svaku ideju pokušala da realizujem…Kao posledica takvog razmišljanja, je 15-ak radova koji su uradjeni do pola i sada ne znam šta sa njima… na silu realizovati lošu ideju je meni ravno samoubistvu… Masa ljudi sa kojima sam razgovarala imali su istu rečenicu u svom izlaganju: „E,mnogo je dobro to što radiš, ali je jako specifično. Trebalo bi da napraviš i neku komercijalnu liniju… To što ti radiš voli možda 10 posto ljudi, ovo što ja radim prolazi kod svakoga“… Moj odgovor je uvek isti: „Da, znam da sam odabrala „put kojim se ređe ide“, i znam da se moji radovi dopadaju malom broju ljudi zbog svoje specifičnosti. I mislim da je to ok. Sve dok se pola miliona dekupažista bori da svoje radove proda većini kod kojih to prolazi, ja ću se sama boriti sa mojih 10 posto ljudi kojima se dopada moja specifičnost“.

Vreme koje ti je potrebno da stvaraš da li te ograničava u posvećivanju pažnje svojoj porodici?

Pored toga što ne mogu da utičem na brzinu sazrevanja mojih ideja, nisam želela ni da se odreknem svoje porodice i predam nasumičnom štancanju radova. Ja sam majka dva mala deteta sa kojima želim da provedem što više vremena jer su upravo oni moja snaga. Nisam želela da im uskratim niti jedan minut igre, uživanja i sećanja na bogato detinjstvo… I sama znam koliko meni to danas znači i koliko su mi upravo ta sećanja pomogla u nekim situacijama. Za sada radim isključivo poslove koje mogu da uskladim sa svakodnevnicom, i tako će biti dok god deca ne budu mogla samostalno da funkcionišu. 

 Možete pratiti rad umetnice na sajtu:  http://unikatnipredmeti.com/ 

Pripremila: Snežana Šestović Shelle

 

„Tokom odrastanja, roditelji su nas učili da u životu radimo isključivo ono što volimo, jer ćemo na taj način izbeći, da na posao odlazimo mrzovoljni i nesrećni, ma kolika da su nam primanja. Danas su se kriterijumi u korenu promenili jer izbor zanimanja diktiraju finansije i tu se kompromis retko nalazi. Spojiti lepo i korisno je jako teško…“ – Maja Đurić

Događaji i teme iz tvoje emisije “Promenada”, često se prepričavaju i nekoliko dana nakon emitovanja. Da li se pripremaš specijalno za emisiju ili to spontano dolazi samo od sebe?

Emisija Promenada nastala je spontano, ljudi su zbog političkih dešavanja često primorani da menjaju kanal jer su im se smučile “njuške“ koje im iskaču iz svakog aparata, to je slučaj sa svim medijskim kućama. Čoveku je potreban format koji će ga nasmejati, oraspoložiti, dodirnuti i zbog kog će gledati čak i reprizu. Neretko su bili komentari da za mlade nema prostora da se promivišui da se za njih čuje, međutim kroz našu emisiju itekako imaju šansu da odu u etar.  Moram priznati da smo svi prilično iznenađeni kolikoljudi, ne samo iz Valjeva već iz Bora, Kuršumlije, Novog Sada i drugih mesta prati rad VTV-a.  Nije mi strano da čujem kako niko ništa ne gleda i kako ljudi prate samo kanale sa nacionalnom ferkvencijom, međutim, kad odradimo neke emisije, shvatimo koliko je narod upućen i koliko prati ono što mi radimo.

Koliko dugo se pripremate za emisiju i kako birate temu – sagovornike?

Gledamo da se bavimo aktuelnim stvarima i događajima ali svakako se ne držimo tog principa, “zakasnele“ teme ukoliko su dovoljno interesantne uvek će kod nas imati otvoren studio. Trudim se da gosti imaju osećaj sedenja u sopstvenoj dnevnoj sobi i da im razgovor bude prijatan koliko i sedeljka sa prijateljima samo bez psovanja.

S obzirom da je tvoja emisija veoma gledana što negde povlači omiljenost kod publike da li možda dobijaš i kritike od nekih gledalaca?

Kritike dobijam uglavnom na kontu frizure jer mi bake i deke upućuju grdnju što često nosim punđu i izgledam kao dečak sa karminom i obrvama Krajišnika.

Pre no si postala poznato TV lice bavila si se glumom?

Gluma je nešto što sam čini mi se prvo zavolela, generalno, volim da čitam, pišem a odrastala sam uz filmove koji su rađeni u zlatnim vremenima. Baka mi ih je prevodila i nekako sam želela da se domognem tog platna, međutim velika mana sa kojom sam srasla jeste konstantno rasipanje energije na sto strana, sve bih i sve me zanima, tako da sam sebe svojim snovima davala po malo.

Da li je ona uticala na to da se menjaš i na koji način?

Moja prva uloga bila je kod mog dragog učitelja i životnog mentora Ljubivoja Bubeta Markovića sa kojim sam pobedila sve svoje boljke. Godinama sam bila deo Omladinskog studija amatera pri Domu kulture, tu sam baš bila srećna i to su dani koje ću pamtiti dok sam živa. Godine su prošle, pubertet počeo debelo da trese i nisam više bila zainteresovana ni za šta drugo sem za crveni karmin i kožnu jaknu koje sam , vid’ tragedije, nosila i na trenerke. U međuvremenu, filmsko platno zamenila je priča u Televiziji. To se takođe spontano desilo, pošto sam završila ekonomiju i shvatila da me to ne zanima i da sam nesposobna da se brinem o svom a kamoli o tuđem novčaniku i kako ste negde svesni da niste tip koji će se dati na jednom mestu od 7 do 3, novinarstvo je bilo pravi izbor za mene. Zaraza. Kroz taj posao sam videla sve i svakoga, shvatila koliko smo zaraženi sujetom a u isto vreme ljudske sudbine su svojom krhkošću pokazale da smo svi donekle oštećeni i ranjivi, o tome je bilo teško pisati, govoriti.

Kako sebe vidiš u svetu novinarstva? Primetno je da se novinari veoma često okreću ka temama politike vlasti dok kod tebe to nije slučaj. Kako odolevaš takvoj vrsti pritiska kao lakši put ka uspehu i kako sebe vidiš u svetu novinarstva?

Kultura i socijalne teme su nešto što je izabralo mene, mislim da nikada ne bih mogla da radim rubriku kao što je politika. Žao mi je što neke anegdote nisam pisala, mislim da bi nas akteri poubijali.

Kada sam se pojavila u svetu valjevskog novinarstva naišla sam na sve sem na toplu dobrodošlicu, u to ne u brajam svoju redakciju, bilo je tu par novinara koji su me dočekali sjajno i mnogo mi pomogli da zaplivam u ovim vodama. Predrasude koje me prate od kad znam za sebe pomogle su mi da me se neki ljudi klone, a ako i nisu, trudila sam se i kroz aktivnost na društvenim mrežama da im stavim do znanja da nije baš pametno da se zaleću. Shvatili su to vrlo brzo.

Od direktora imam punu podršku kao i ostatak redakcije tako da neki zluradi komentari nam generalno ne smetaju, baš naprotiv, zabavljaju nas.  Ono što bih promenila jeste vreme u kom radim, volela bih da se novinari tretiraju kao gospoda a ne kao krtice. Za taj tretman smo doduše u ogromnom procentu sami krivi, moć medija ako mene pitate nije uvek usmerena na dobre stvari, zato nam i jeste ovako i zato je hleb od rijalitija bajat ali redovan, i kao takav se češće bira, ja biram drugačije.

Čini se da je gluma skrivanje iza lika koji se tumači, ali je ista u stvari, razotkrivanje?

Nakon pomenute pauze, Bube me pozvao da budem deo trupe za komad Brane Crnčevića “Kafanica Sudnica Ludnica” u adaptaciji Miroslava Trifunovića Ćiše koji mi je ulogu i dodelio. Saradnja sa njim i ostalim članovima pozorišta je sjajna. Oni su pre svega fenomenalni ljudi i jedni od retkih koji su zadržali zdrav humor koji se nekada podrazumevao kodvaljevaca. Nakon toga dosla je i KRISTINA. Mislim da sam jedina u Srbiji koja nije ljubitelj “Maratonaca” , a opet uz ovu predstavu sam krišom i zavolela film koji mi je ranije bio morbidan. Možda zato što sam ga gledala kao mala.

Do sada sam bila samo u komedijama, volela bih da se oprobam u nekoj drami, volela bih da mi se dodeli uloga negativca. Mislim da bih uživala, ako ništa slaže mi se uz obrve.

Kako si se odlučila da se baviš make up-om i da li ti je neka osoba bila inspiracija u tome?

Šminkanje kao i gluma i televizija nekako su usko povezani. Kao klinka krala sam bakinu šminku. Sećam se onog zelenog karmina u zlatnom pakovanju koji postaje crven kada se nanese, nije mogao da se skine nikad pa sam tako izostajala iz škole jer nisu mogli da ga skinu s mene, tada sam ga stavljala od čela do brade, smišljeno.

U moru edukatora ja sam izabrala najbolju, onu koja mi se svidela i kao stručnjak čije sam radove pratila i kao čovek koji ne prodaje maglu. Od nje sam mnogo naučila, i ona je pre svega moj veliki prijatelj, Jelena Maćić. Nakon toga išla sam nanekoliko “doučavanja“ kod priznatih umetnika. Devojkama često naglašavam da moraju prvo savladati osnovu koja je u suštini sve, pa tek onda nadogradnja uz neke umetničke forme, tim redosledom.

Volim lepotu i smatram da je svet šminke mesto gde možete mnogo toga, čak da vam bude i terapija. Moji najbliži su oduvek znali da za to imam talenta ali ne i živaca, pokazala sam im da ipak postoji način da me smire, četkicom i bojama.

Šta je to što te izdvaja odostalih?

Ovaj poziv često posmatraju kao neozbiljan zanat, a daleko je od toga. Živimo u zemlji gde svi znaju sve i gde bi svako iz svoje fotelje uradio bolje od onog drugog. Kao u svakom, tako i u ovom poslu izdvaja se kvalitet, on se ne meri samo proizvodima i tehnikom, već pristupom u radu, razgovorom. Onim “nevidljivim“ detaljima koji su tajna svakog dobrog zanatlije. Problem nastaje kad umislimo da znamo sve i sujetni smo toliko da nećemo da priznamo i pitamo onog ko je bolji od nas. U našem gradu vlada rat šminkera i meni je to vrlo zabavno a u isto vreme i šokantno.

U prvom planu su trivijalne stvari. Svaka žena hoće da bude lepa za neku posebnu priliku i da za to plati minimalno, što je nemoguće. Svašta se koristi, kinezi će se vrlo često naći i na nesterilisanim četkicama, paletama, kutijama i kasnije na licu, to je određenom broju nevažno koliko cena od 500 dindži, a posledice … raj za dermatologe.

Ja recimo čuvam sve račune pri kupovini proizvoda, na licu mesta dezinfikujem alat i mislim da moje mušterije to cene, najveći kompliment koji sam dobila jeste da sam drugačija u radu i pitanje kada mogu opet da “udarim po čaroliji“. Moje mušterije su fenomenalne žene koje mi negde i kao osobe odgovaraju.

Šta je to što te pokreće i motiviše iz dana u dan?

Ponosna sam na činjenicu što oko sebe imam prave prijatelje kojih je malo, i koji su prošli moje testove i ja njihove na milion načina, zato ta ljubav i poverenje traje. Takođe, ponosna sam što vrlo brzo “provaljujem“ ljude s tim što se sada smejem na laži dok sam ranije drugačije reagovala, umem da budem vrlo nezgodna kada se neko obruši na meni bliske ljude. Ne dozvoljavam da mi svako priđe i gnušam se ljudi koji su dobri sa svima i koji vape da ih svi vole, gade mi se i takve izbegavam.

Na šta si trenutno fokusirana?

Planove ljubomorno čuvam za sebe i o njima ne pričam, praznoverje šta li… mogu reći da se moj put razvija onako kako treba i da ga samostalno gradim zahvaljujući tati, baki i deki koji su me ovakvom napravili. Nije da sam uvek bila dete za primer ali ističem da se ne bih menjala ni sa kim i da sve kroz šta sam prošla učinilo me čeličnom, oslobođenom predrasuda, i osobom s kojom će onaj preko puta znati na čemu je.

Pripremila: Snežana Šestović Shelle