(Valjevo, 03.10.1887 — Valjevo, 24.01.1915)
Jedna od prvih žena lekara u Srbiji, Draginja Babić, rođena je u 1887.godine u. Valjevu, u porodici tamošnjeg trgovca Janka Babića i njegove žene Jelene, rođene Mitrović.
Osnovnu školu pohađala je u Valjevu. I ona i roditelji htelu su da se darovita devojka školuje dalje, ali veliki problem za nastavak višeg školovanja bilo je gimnazijsko obrazovanje. Ono je bilo uslov za upis na fakultet, a u Srbiji sve do 1905. nije postojala ženska gimnazija. Devojke su od 1879. mogle da pohađaju muške gimnazije i privatno polažu maturu, ali samo po izričitom odobrenju koje se teško dobijalo jer su direktori gimnazija nerado primali devojke među svoje đake. ...
U svojoj dvadeset četvrtoj godini okončala je studije i postala lekar, 1911. godine, za to doba, vrlo brzo - u to vreme većina muškaraca sticala je zvanje doktora između dvadeset šeste i tridesete godine. Prema nekim svedočanstvima iz tog vremena, Draginju su kao odličnog studenta hteli da zadrže na fakultetu, ali ona je odlučila da se ipak vrati u Srbiju. Žene lekari koje su završile medicinski fakultet u inostranstvu bile su na početku Prvog balkanskog rata obuhvaćene opštom mobilizacijom. Njih nisu slali u borbene redove, nego u unutrašnjost zemlje za upravnike rezervnih vojnih bolnica koje su nastajale iz okružnih građanskih bolnica. Često su bile jedini lekari u gradu ili u jednom od više okruga.Draginja je bila lekarski pomoćnik valjevske Okružne bolnice, a kad je položila državni ispit postavljena je na mesto lekara valjevske opštine. U oba balkanska rata bila je upravnik rezervne bolnice u Valjevu. Na početku Prvog svetskog rata, kad su prodrle austrougarske trupe, povukla se sa srpskom vojskom u Pirot na dužnost upravnika rezervne bolnice. Međutim, posle Kolubarske bitke odlučila je da se vrati u rodni grad kad su svi bežali iz njega i da pomogne svojim Valjevcima.Kad je u zimu 1914. godine došla u Valjevo, u tom gradu umiralo je dnevno na stotine ljudi: posle velike suvoborske i kolubarske bitke počelo je stratište u bolnici. Tifus pegavac harao je Srbijom.
U "Vremenu smrti", Dobrica Ćosić opisao je valjevsku bolnicu: “Samrtnički bleda lica, usne ispucale, razjedene, pomodrele; poluotvorena usta dahću vrelinu, štucaju, buncaju; jezici im otekli, ranjavi, guše ih; po razdrljenim, dlakavim grudima osule se modro krvave pege. Neki škripe zubima. Jedan se ludački cereka. Drugi okrvavljenom pesnicom udara o zid. Dvojica u uglu otimaju se o slamu.“ Valjevska bolnica bila je najveće srpsko groblje, centar agonije i gašenja svake nade.Pored velikog broja stanovnika koji su umrli od pegavca, u statistikama je ostalo zabeleženo da je u Valjevu umrlo i oko 3.000 vojnika koji su sahranjivani u masovne grobnice. „Ono što je za vreme Prvog svetskog rata ova hrabra i neustrašiva lekarka doživljavala u svom Valjevu, može se nazvati pravim herojstvom. Škole, kafane, privatne kuće, magacini, sve je bilo prepuno obolelih. Pegavac je kosio, obolevalo se masovno i umiralo masovno”, zapisala je Vera Gavrilović u knjizi „Žene lekari u ratovima 1876-1945”.Draginja je u to vreme radila neprestano, trčala s jednog na drugo mesto, pokušavajući da pruži pomoć svim bolesnicima. Prevelik teret za jednu ženu. Odlazila je u domove u kojima su svi ukućani bili bolesni od tifusa, ložila je vatru, hranila ih, obilazila i po nekoliko puta dnevno.Jednog dana poverila je kolegi bolničaru da je našla belu vaš u kosi i da oseća da će se razboleti. Posle nekoliko dana nije mogla da ustane iz kreveta. Umrla je u januaru 1915. godine. Imala je samo 28 godina. „Tako je završila život ova mlada lekarka koja je žrtvovala sebe da bi pomogla obolelima i nizu ostalih dodala svoj najlepši primer čovekoljublja”, zapisala je Vera Gavrilović.Ime Draginje Babić gotovo da je zaboravljeno. Tek se u hronikama Srpskog lekarskog društva i u retkim knjigama, čuva uspomena na nju. Zato je potrebno podsetiti na ovu ženu koja je nesebično pomagala bolesnike i ranjenike, i na koncu njihove živote stavila ispred svog.
0 Reviews: